Левач се као жупа помиње већ у повељама Симеона Немање и Стефана Првовенчаног у манастиру Хиландару, крајем XII и почетком XIII века, као и у житију Светог Симеона (Немање) од Саве Немањића. Према овим наводима, Левач је улазио у састав државе великог жупана Стефана Немање. Старо српско село Рекавице први пут се помиње у писаним изворима турског начелства и пореским документима 1595. године као Раковац. После ослобођења од Турака, Рековац је постао део кнежевине Левач у саставу Јагодинске нахије. Насеље је ушорено 1836. године, а статус варошице добило је 1886. године.
Левач се у српској историји помиње крајем XII века, за време владавине Стефана Немање који је 1183. године од Византинаца ослободио Левач, Лепеницу и Белицу. Постоји неколико тумачења назива Левач. По једном предању назив је дат по положају – насеље се налази са леве стране Велике и Западне Мораве. Помиње се да је том називу "кумовао" кнез Лазар. Ово тумачење је прихватљиво због положаја, Левач се налази са леве стране Мораве, али је неприхватљиво да потиче од кнеза Лазара који је живео у XIV веку, с обзиром да се Левач помиње још у XII веку. По другом тумачењу Левач је тако назван јер је окружен и заклоњен планинама или, како се у народу каже, „левачан". Треће тумачење имена позива се на изглед краја. Наиме, Левач оивичен планинама, посматран са висине личи на велики левак, а модификацијом речи левак настао је Левач. Последње, четврто тумачење каже да је Левач крај познат по воћњацима и виноградима, а за често претакање ракије и вина користио се левак те је, модификацијом те речи, настао Левач.
Споменици културе из различитих периода, не само српске историје, битна су обележје овог краја: насеље из неолита у подножју брда Благотин, седам средњовековних градова, манастир Каленић, старе цркве у Великој Крушевици, Опарићу, Прерадовцу. Седиште ове привредно неразвијене регије је Рековац, варошица формирана дуж регионалног пута Крагујевац - Крушевац.